Живот и научно дело Ђорђа Тасића

Доктор правних наука и професор, теоретичар и филозоф права и социологије, Ђорђе Тасић, родио се у Врању 25. октобра 1892. године. Отац Риста био је општински писар, a мати Параскева домаћица. Породица је била сиромашна a кућа пуна деце, па се једва састављао крај c крајем. Мајка, типична врањанска жена — скромна и вредна, успевала је ипак да то сиромаштво не буде сасвим видљиво; њена бројна деца нису била само лепо васпитана него и однегована и увек чисто и пристојно одевена, као да у кући није владала оскудица. Тасић је у Врању завршио основну школу и шест разреда гимназије, a седми и осми разред са великом матуром у Трећој београдској гимназији. Увек је био примеран и одличан ђак, и стално награђиван.

Школске 1911/1912. године уписао се на Правни факултет у Београду, који је, због ратних прекида, завршио 1919. године, c одликом докторира, са тезом „Проблем оправдања државе", коју брани пред комисијом састављеном од тадашњих наших најпознатијих правника и теоретичара (председник: Живојин Перић, члaнови: Слободан Јовановић и Тома Живановић).

Исте године бива биран за доцента Правног факултета у Суботици, a од 1922. па до јесени 1930. године је професор љубљанско Правног факултета. Од 1930. до 6. априла 1941 године биће професор Правног факултета у Београду. Избијање рата га затиче на положају декана факултета.

Окупатор га удаљује са факултета, али ће потом окупаторски помагачи захтевати од Тасића да држи предавања на квислиншки организованом Факултету, што ће он одбити. Четвртог новембра 1941. године окупатор га затвара као таоца у логору на Бањици, a после пуштања ће га квислиншка специјална полиција призивати, саслушавати, малтретирати, да би га 25. августа 1943. године Гестапо поново ухапсио, a већ сутрадан стрељао негде на Сајмишту. Тако је Ђорђе Тасић мученичком смрћу завршио свој кратак, али веома плодан живот.

Тасић је био изванредно талентован, али исто тако и вредан, што ће се испољити већ у основној школи, и увек се после потврђивати. Занимљив је податак да је он као ђак првог разреда основне школе толико импресионирао своје учитеље да су, неуобичајено, њему поверили задатак да на свечаној светосавској приредби одржи говор гостима. Такође треба, у овом контексту, навести да је већ у Врањској гимназији Тасић стално био врло активан у ђачкој литерарној дружини „Заштита": на састанцима дружине најчешће ће се читати, поред састава Боре Станковића, и његове приповетке, песме, књижевне оцене.

Са доласком на универзитетске студије, Тасић почиње и c објављивањем својих књижевних и научних радова. И отада стално вредно ради, пише и објављује своје радове. Област његовог интересовања је широка, али се он све више опредељује за научно-филозофска истраживања. И ту он сада испољава сву своју ширину, таленат и вредноћу.

У нашем друштвеном и правном животу није било проблема o којем Тасић није писао. Стварао је попут уметника, некако стално, међутим, журећи, као да је предосећао да неће имати дуг живот, да ће му га неко прекратити, a он би толико имао и хтео да уради, саопшти. Свуда је био активан и динамичан: готово да није било, између два рата, значајног часописа или зборника у којем се није појавио по који његов научни прилог или студија. Вреди овде указати да се, ако игде, код Тасића и у његовом научном раду открива да стварање у праву може имати и уметничке одлике. Требало је само на комеморацији, која је за њега одржана на Правном факултету у Београду, чути текстове које је, по избору из Тасићевих дела који је учинио проф. Радомир Лукић (иначе, Тасићев ђак), читало двоје студената, па схватити и осетити не само зрелост и дубину његових мисли него и уметничку лепоту његовог казивања.

Тасић је у раду био неуморан; просто је сипао научне радове као из рукава, радио је заиста као да не зна за умор, одмор и предах. A био је у својим мислима и научним ставовима зрео, дубок и оригиналан, иако је, како рекосмо, поље његовог интересовања било веома широко.

Писао је на нашем и више светских језика. До којих је висина Тасић у овом погледу досегнуо, свакако речито говори чињеница да је један од највећих, ако не и највећи правник двадесетог столећа, Француз Леон Диги, у свом четворотомном Систему права in extenso penpoдуковао текст Тасићеве чувене упоредне студије o Дигиу и Келсену, напомињући да мисли да он сам не би могао да даде бољу научну анализу овог и Келсеновог учења. Познати немачки професор и теоретичар права Карл Шмит је толико ценио Тасића као научника, да ће у предратним годинама једном југословенском докторанту дати као тему за докторску дисертацију Научно дело Ђорђа Тасића.

Нека врста пионира у социолошким истраживањима у нас, Тасић ће 1935. године бити оснивач Друштва за социологију, које ће окупити наше најбоље снаге које су се интересовале за социолошке појаве у нашој земљи и њихово научно изучавање. C одушевљењем ће радити и у овој области, и толико ће проникнути у социолошко, да ће приступити припремању великог дела o тумачењу закона, уводећи као нешто ново у правној науци социолошки метод. Због преране насилне смрти, то дело, на жалост, неће завршити.

У годинама 1939-1941. Тасић је уредник „Архива за правне и друштвене науке", у којем ће часопису, уосталом, његови текстови испуњавати велики број страница током, мање-више, целог међуратног периода.

Kao човека Ђорђа Тасића су красиле најлепше људске врлине: скромност, поштење, изнад свега, доброта. Биће увек пун разумевања за човека и његове тешкоће: уважаваће туђ рад и туђе мисли. Помагао је људима кадгод је био у прилици, и никада ником није чинио нажао. Једном речју, дубоко је био одан љубави за човека. И утолико је морала бити страшнија његова трагика кад се нашао пред пушчаним цевима крвника који се спремао да га убије.

C посебном је љубављу Тасић ценио слободу човека. Интересима нашег човека и наше науке био је безгранично одан. Биће, на Београдском универзитету, један од најомиљенијих професора, нарочито међу прогресивним студентима. Тасић није био политичар, али су његово поштење и прогресивни ставови као надахнуће деловали на напредну универзитетску омладину.

C приближавањем рата, реакционарне снаге, фашистички оријентисане, настојаће и у нашој земљи да ојачају свој утицај, па ће се то осетити и на Универзитету, између осталога и у њиховим напорима да укину или бар сузбију универзитетску аутономију. Тасић се управо у то време нашао на положају декана Правног факултета, па ће се, и иначе, a посебно на Универзитетском сенату, енергично супротставити таквим напорима. Поштеног става, при том интелектуално надмоћнији, био је реакционарним члановима Савета велика сметња у реализацији „таквих назадних циљева ограничавања слободе и сузбијања аутономије на Универзитету". Тиме ће, наравно, навући на себе гнев и мржњу тих људи, који ће, у окупацијским данима који су убрзо затим дошли, пасти у најсрамнију издају денунцирања свога универзитетског колеге професора. Такав човек, Ђорђе Тасић је, иначе, свестрано образован и са знањем светских језика, био уопште једна универзална људска фигура, која се радовала човеку и његовим напорима и успесима у извлачењу из заосталости и примитивизма.

Мада му је било само нешто преко педесет година, Тасић је оставио, на нашим и страним језицима, преко шест стотина објављених радова. Био је изванредно вредан и плодан писац - почев од 1912. није било године a да у њој Тасић није објавио по који књижевни или научни рад. Пред његовим огромним научним делом, упркос томе што није дуго живео, човек остаје збуњен и задивљен. Био је велики мислилац и научни стваралац.

( Р.Симоновић, Живот и научно дело Ђорђа Тасића, Ђорђу Тасићу у спомен, Библиотека "Трагови", Београд1999.)

10.12.1977 на фасади судске зграде откривено је спомен-обележје које ће трајно сачувати успомену на др Ђорђа Тасића.